„STEPEN I OBLICI NASILJA U SPORTU SRBIJE”

- REZIME I ZAKLJUČCI -

Ljubica Bačanac,Nebojša Petrović, Nenad Manojlović

Nasilje je postalo konstanta svih savremenih društava. Ono se odomaćilo u porodici, školi, poslovnom okruženju, javnim mestima, u sportu. Svakodnevno smo šokirani primerima nasilja sa izuzetno ozbiljnim i neretko tragičnim posledicama, bez obzira da li se radi o nasilju izazvanom kriminalnim pobudama, vršnjačkom nasilju, porodičnom nasilju ili onom koje se dešava u sportu i oko sporta.

Iako je u svetu problem nasilja u sportu odavno u žiži interesovanja najšire društvene javnosti kao i stručnjaka u sportu (sociologa, filozofa, pedagoga, psihologa), naši mediji, političari, stručna i naučna javnost, tek devedesetih godina prošlog veka, postaju ozbiljno zabrinuti zbog ove sve vidljivije „tamne strane sporta“ i činjenice da ona nije vezana samo za huliganizam sportskih navijača, već i brojne druge, suptilnije, manje vidljive, ali ne i manje ozbiljne oblike nasilja koji skoro legitimno egzistiraju u sportskim sredinama.

Posebno nas zabrinjavaju svi oblici nasilja među decom i mladima u kojima su oni žrtve i/ili akteri, a dešavaju se u sportskim sredinama. Jer, sportska aktivnost ima snažne potencijale da obogati živote svih onih koji su u nju uključeni, ona je po svojoj prirodi povezana sa uživanjem, zabavom, zadovoljstvom, izazovima i učenjem vrednih životnih veština. I zato je paradoks da se u sportskim sredinama koje trebaju biti mesta za pozitivna iskustva, učenje i zdravo odrastanje, pojavljuju različiti vidovi negativnog ponašanja kao što je agresivnost, nasilje, zlostavljanje, zanemarivanje, maltretiranje.

Motivisani željom da skrenemo pažnju najšire javnosti na problem nasilja u sportu, da ga potpunije istražimo, objsnimo i razumemo kako bi preduzeli ozbiljne korake za njegovo redukovanje ili potpuno eliminisanje, pokrenuli smo akciju „Karakterom protiv nasilja“. U akciji učestvuju Vaterpolo savez Srbije, Centar za prave vrednosti, Republički zavod za sport i Fakultet dramskih umetnosti. Celokupna akcija, a samim tim i ovo istraživanje, izvodeno je pod pokroviteljstvom Ministarstva za omladinu i sport Srbije.

Istraživanje „Stepen i oblici nasilja u sportu Srbije“ započeto je izvođenjem fokus grupa uz organizacionu i materijalnu podršku Britanskog saveta (British COUNCIL) u Beogradu. Tokom januara 2008. godine izvedeno je osam fokus grupa (sa mlađim i starijim sportistima, roditeljima sportista, sportskim novinarima, trenerima, sportskim sudijama, sportskim funkcionerima i policijom).Ciljevi diskusija u fokus grupama bili su da se vidi kako različiti učesnici u sportu i oko sporta percipiraju problem agresivnosti, nasilja i zlostavljanja, kao i da se na osnovu kvalitativne analize grupnih diskusija stekne uvid u širinu problema nasilja u sportu kako bi se konstruisali što validniji i sveobuhvatniji upitnici za njegovu procenu i eksploraciju. Nakon toga se pristupilo konstruisanju Upitnika za sve ciljne grupe, obavljena je obuka anketara, a samo istraživanje izvedno je u svim regionima Srbije  u periodu od juna do kraja oktobra 2008.godine. Anketirano je preko 3100 različitih učesnika u sportu: mlađi sportisti (N= 1013) i stariji sportisti( N=1155), treneri (N=350), roditelji (N=277), sportske sudije (N=238),sportski novinari (N=90) i sporski funkcioneri (N=54).

12.1  Definisanje nasilja u sportu

U sportu je uobičajeno da se neprijateljska i agresivna ponašanja nazivaju nasiljem, pa se tako govori o nasilju gledalaca, nasilju na terenu (nasilnički postupci tokom igre, međusobni verbalni ili fizički sukobi igrača), nasilju roditelja i/ili trenera nad decom sportistima, nasilju nad sportskim sudijama, nasilju nad sportskim novinarima itd. Treba imati u vidu  da svi subjekti nasilja u jednom trenutku mogu biti akteri, a u drugom žrtve nasilja. Te uloge se menjaju u zavisnosti od konteksta, situacionih uticaja, faktora ličnosti, dešavanja na terenu, toka svakog konkretnog trenažnog ili takmičarskog procesa.

Polazeći od opšte prihvaćene psihološke definicije agresivnosti „kao bilo kog oblika ponašanja čiji je cilj oštećenje ili povređivanje drugog živog bića koje je motivisano da takav tretman izbegne“ (Baron & Richardson,1994), pod nasiljem u sportu podrazumevamo svaku reč ili postupak sportiste, trenera, sudije, roditelja, gledaoca ili drugog učesnika u sportu koji nanosi povredu onima koji su uključeni u sportsku aktivnost.

U korišćenju termina agrsivnostii nasilja u sportu vlada prilična konfuzija, jer se oni najčešće upotrebljavaju kao sinonimi, a dodatnu zbrku stvara i nerazlikovanje agresivnog i asertivnog ponašanja.

Asertivno ponašanje u sportu podrazumeva čvrstu, odlučnu, snažnu igru u kojoj igrači koriste legalna sredstva da bi došli do cilja. Zbog toga je asertivnost nesumnjivo suštinska komponenta sportskog uspeha. Agresivnost u sportu je ponašanje izvan pravila sporta koje je namerno usmereno na povređivanje ili oštećenje drugih učesnika, bez obzira da li je u osnovi takvog ponašanja želja da se postigne neki krajnji cilj (instrumentalna ili „dobra agresivnost“), ili da se izazove bol i povreda druge osobe (neprijateljska ili „loša“ agresivnost). Ako uzmemo u obzir glavne odlike asertivnosti, instrumentalne i neprijateljske agresivnosti i nasilja u sportu, onda ih možemo svrstati na jedan kontinuum (sa neizbežnim uzajamnim preklapanjima) koji započinje sa  asertivnošću, a završava se sa nasiljem:

Asertivno ponašanje - instrumentalna agresivnost – neprijateljska agresivnost - sportsko nasilje.

12.2   Ciljevi, zadaci i metod istraživanja

Primarni cilj ovog istraživanja je sticanje što potpunijeg uvida u intenzitet, oblike i specifičnosti nasilnog i neprimerenog ponašanja u sportu Srbije, kako bi ga empirijskim podacima dokumentovali, objasnili i bolje razumeli. Drugi cilj ovog istraživanja je da pruži valjane informacije o rasprostranjenosti nasilja i njegovim uzrocima kod različitih sportskih aktera, kako bi započeli akciju izrade najefikasnijih interventnih strategija usmerenih na njegovu prevenciju, eliminaciju i značajnu redukciju. 

Da bi potpunije objasnili nasilje u sportu, otkrili njegove uzročnike i podstrekače, pokušali smo da ga dovedemo u vezu sa socio-demografskim karakteristikama aktera, situacionim faktorima koji se vezuju za prirodu sporta i karakteristikama sportskih situacija kao i određenim psihološkim svojstvima njegovih aktera. Na osnovu procene stavova, mišljenja i uverenja sportskih aktera, želeli smo utvrditi kako najdirektniji učesnici u sportu gledaju na ozbiljnost ovog problema, kako ocenjuju faktore koji ga podstiču i koje mere smatraju najefikasnijim u njegovom eliminisanju.

Na osnovu detaljno određenih ciljeva i zadataka istraživanja, postavili smo niz hipoteza o prirodi i učestalosti nasilja u sportskoj sredini i njegovoj vezi sa socio-demografskim i psihološkim karakteristikama učesnika. O njima ćemo nešto više reći kada budemo govorili o rezultatima ove studije.

Istraživanje ima karakter neeksperimentalnog eksplorativnog anketnog istraživanja na namernom uzorku do koga se došlo kombinacijom tehnika prigodnog i kvotnog uzorkovanja.

Mada smo varijable uslovno podelili na nezavisne i zavisne, većina nezavisnih varijabli je imajući u vidu prirodu statističke analize, u određenom trenutku imala status i kontrolnih varijabli, kako bi utvrdili koje od njih značajnije doprinose razlikama u nasilnom ponašanju u sportskim kontekstima. Obuhvaćen je veliki broj nezavisnih ili kontrolnih varijabli koje pokrivaju bitne aspekte sociode-mografskog statusa ispitivanih aktera – od njihovog pola, starosti, mesta rođenja i boravka, obrazovanja, zanimanja, bračnog statusa, materijalnog statusa porodice, bavljenja-nebavljenja sportom, prirode sporta u kojima su angažovani,takmičarskog nivoa, stručnih zvanja itd, do njihovih psiholoških karakteristika  kao što susamopoštovanje, emocionalna stabilnost, agresivnost, makijavelizam, materijalizam, liderstvo, fleksibilnost, sklonost davanju socijalno poželjnih odgovora, stavovi prema nesportskom ponašanju, mišljenja o najvažnijim uzročnicima nasilja i najefikasnijim merama za njegovu prevenciju.

Zavisnu varijablu nasilje u sportu, merili smo preko sledećih  oblika nasilja:

1. Fizičko nasilje ili zlostavljanje – tuče, udaranje, saplitanje, šamaranje, povlačenje za uši, kosu, kažnjavanje dodatnim vežbanjem
2. Verbalno ili emocionalno nasilje – svi verbalni ili neverbalni postupci usmereni na vređanje, ponižavanje, ucenjivanje, uskraćivanje ljubavi i pažnje itd.
3. Seksualno nasilje ili zlostavljanje
4. Zanemarivanje i maltretiranje (da se igra u neadekvatnim uslovima, u nebezbednoj sredini, bez prave opreme, zdravstvene kontrole itd)
5. Zloupotreba droga i dopinga – korišćenje nedozvoljenih sredstava za podizanje izvođenja
6. Podsticanje sportista na neetička, ne-ferplej i nesportska ponašanja

12.3  Rezultati istraživanja

Trudili smo se da subuzorci obuhvaćeni ovim istraživanjem po svim bitnim socio-demografskim obeležjima, dobro reprezentuju karakteristike polulacije kojoj pripadaju. Iako na prvi pogled može izgledati da u svim subuzorcima imamo nesrazmernu zastupljenosti spitanika prema polu, obrazovnom nivou, ekonomskom statusu, karakteristikama urbanizovanosti mesta rođenja i boravka – to nije tačno. Jer, ne možemo imati veću proporciju ispitanika sa određenim obeležjima, kada  takvo stanje nemamo u populaciji.

·              Struktura naših subuzoraka potvrđuje činjenicu da aktivni učesnici u sportu dominantno pripadaju gradskim i ekonomski razvijenijim sredinama,  da ih odlikuje povoljniji materijalni status, viši obrazovni i kulturni nivo, da imaju pozitivnije stavove prema sportu, sopstveno sportsko iskustvo i da, uglavnom, potiču iz četveročlanih ili tročlanih porodica.

Najveći procenat svih učesnika u sportu rođeno je u većim gradskim centrima: 95.6% starijih sportista, 94.6% mlađih sportista, 93.5% novinara, 90.6% sudija, 89.5% trenera, 86.8% funkcionera i 78.1% roditelja.

Osnovno školsko obrazovanje imali su samo po 1 roditelj (0.4% uzorka), 1 trener (0.3%)i 1 funkcioner (2.0%). Srednje školsko obrazovanje imalo je 49.2% anketiranih novinara, 46.7% roditelja sportista, 37.5% sudija, 32.5% trenera, 24.0% sportskih funkcionera. Više i visoko obrazovanje imalo je 72.0% ispitanih funkcionera, 64.3% trenera, 61.2% sudija, 58.7% novinara i 47.5% roditelja. Akademske stepene magistra ili doktora nauka imao je najveći procenat roditelja(5.1%), zatim funkcionera (4.0%) i trenera (3.2%), dok je među sudijama i novinarima taj procenat zanemarljiv (1.3% sudija i 1.1% novinara).

Istraživanje je pokazalo da najveći broj naših ispitanika živi u tročlanim i četveročlanim porodicama, sa tendencijom daljeg smanjenja veličine porodice, jer procenat onih koji žive u dvočlanim porodicama nije zanemarljiv – npr. 13.7% trenera i 14.0% sportskih novinra žive upravo u dvočlanim porodicama. Podaci govore da 79.0% ispitanih roditelja, 68.3% trenera, 64.2% sp. funkcionera i 59.1% novinara žive u tročlanim i/ili četveročlanim porodicama.

Za razliku od pre 20-30godina, kada je sport bio veoma privlačan za pojedince sa nepovoljnim socio-ekonomskim statusom, jer su u njemu videli mogućnost napredovanja usocijalnoj hijerahiji, odnosno, sport je bio sredstvo za poboljšanje materijalnog statusa i obezbeđivanje izvesnije egzistencije - danas se sportom mogu baviti i u njemu angažovati samo oni čija je materijalna situacija povoljna – bar na nivou proseka ili nešto iznad njega. Ovakva situacija je direktna posledica sve većeg osiromašenja porodice i sve prisutnije ekonomske krize koja karakteriše posebno društva koja su u procesu tranzicije, tj. koja su zahvaćena velikim društvenim i ekonomskim promenama, što je slučaj i sa našom zemljom. S druge strane, neminovne tranzicione promene dovele su do toga da se država morala „odreći“ svojih brojnih socijalnih funkcija, među kojima je i finansiranje sporta.

Naravno, finansiranje sporta od strane države nije potpuno prekinuto, ali je značajno redukovano i danas je uglavnom prepušteno porodicama. O tome govore i sledeći podaci: samo 1.1% mladih, 1.4% starijih sportista, 1.1% novinara, 1.7% sudija,1.8% roditelja, 1.9% funkcionera i 2.0% trenera svoju materijalnu situaciju ocenilo je kao „mnogo lošiju od proseka“. Istovremeno, svoj materijalni status ocenom „mnogo bolji od proseka“ označilo je 2.2% novinara, 3.2% trenera, 4.3% sudija,6.0% starijih sportista, 7.4% funkcionera, 10.6% roditelja sportista i 14.9% mlađih sportista. Svoj materijalni status kao „nešto lošiji od proseka“ ocenilo je 2.7% mlađih sportista, 5.4% novinara, 5.6% funkcionera, 6.0% trenera, 6.4% starijh sportista, 6.6% roditelja i 7.8% funkcionera. Kao „nešto iznad prosečan“ svoj materijalni status procenilo je  22.0% starijih, 23.8% mlađih sportista, 24.7%trenera, 26.6% roditelja, 26.7% sudija, 28.3% novinara i 35.2% sportskih funkcionera. Ubedljivo najveći procenat svih aktera svoju materijalnu situaciju procenjuje kao „prosečnu za naše prilike“:50.0% funkcionera, 54.4% roditelja sportista, 57.5% mladih sportista, 59.5% sudija, 63.0% novinara i po 64.1% trenera i starijih sportista.

Istraživanje je potvrdilo da su se svi oni koji su na različite načine angažovani u sportu, bilo kao roditelji dece koja se bave sportom, kao treneri, sudije, funkcioneri ili novinari – i sami ranije bavili sportom, da imaju bogata sportska iskustva i da se veliki procenat njih i sada, uglavnom rekreativno bavi sportom. To znači da pozitivan stav prema sportu, lični primeri iskustva (ranije i sadašnje bavljenje sportom), znanja o sportu i njegovim  vaspitnim efektima,  značajno doprinose da takvi roditelji, daleko više od drugih (koji se nikada nisu bavili sportom niti se njime bave rekreativno) svoju decu usmere u sport i da ih na pravi način podržavaju.Takođe, svi oni koji su i sami imali sportska iskustva, ceo život ostaju vezani za sport – njime se bave rekreativno radi održavanja zdravlja i dobre kondicije i/ili su u njemu angažovani kao funkcioneri, sudije, treneri ili novinari.

Podaci govore da se ranije takmičarski ili rekreativno bavilo 98.6% anketiranih trenera, 97.1% sudija, 90.7% funkcionera, 90.3% novinara i 75.5% roditelja sportista. I dalje se, uglavnom rekreativno sportom bavi 69.7% sudija, 68.4% trenera, 64.8% funkcionera, 59.1% novinara i 41.5% sportskih roditelja. Skoro po pravilu, po završetku sopstvene sportske karijere, najveći broj pojedinaca ostaje u svom sportu i njemu započinje novo trenersko, sudijsko, funkcionersko ili medijsko angažovanje.

U sportskom miljeu Srbije dominiraju muškarci. Žene su najzastupljenije u mlađim takmičarskim kategorijama. Sa povećanjem starosti i takmičarskih nivoa, kao i važnosti i značaja funkcije koju u sportu obavljaju (treneri, sudije, sportski funkcioneri, novinari), procenat žena se dosledno smanjuje. O tome svedoče i podaci studije iz 2002. godne (Raič i sar.) prema kojima je žena aktivnih takmičara na juniorskom nivou bilo 9.2%, na seniorskom 4.2%, i veteranskom 3.4%.Istovremeno, registrovano je 9% žena sportskih funkcionera, 5.5% sportskih trenera i 4.6% licenciranih sudija. Mi smo se trudili da ovim istraživanjem obuhvatimo što veći procenat žena, a da smo u tome uspeli pokazuju sledeći podaci: u uzorku mlađih sportista žene su zastupljene sa 34.6%, u uzorku starijih sportista njihov procenat iznosi 34.3%, 19.2% sudijskog uzorka su žene, u uzorku sportskih funcionera ima ih 18.5%, u uzorku sportskih novinara 15.1%,  a u uzorku trenera 11.4%.

·              Ozbiljnost problema nasilja

Svi ispitivani akteri jedinstveni su u oceni da nasilje u sportskim kontekstima predstavlja ozbiljan problem našeg sporta. Sa takvom ocenom se „uglavnom“ i „u potpunosti“ slaže 64.1% starijih sportista, 83.4% roditelja sportista, 84.6% trenera, 85.3% sudija i93.5% sportskih novinara.

Ispitanici su uvereni da u sportu postoji mnogo oblika neprimerenog, agresivnog, nasilnog i neetičkog ponašanja, pri čemu huliganizam sportskih navijača predstavlja samo najvidljiviji i često najbrutalniji vid nasilja.  Mada on najviše „bode oči“, o njemu se najviše piše i govori, to ne znači da je to istovremeno i najozbiljnija forma nasilja u sportu. Sa tvrdnjom „Huliganizam sportskih navijača je samo vrh ledenog brega najrazličitijih formi nasilja koje se dešava u sportu i oko sporta“,  složilo se 57.5% starijih sportista, 83.4% funkcionera, 85.8% trenera, 87% sudija i 91.4% sportskih novinara. 

·               Učestalost nasilja

Više od jedne trećine spotista bilo je, bar jednom žrtva nekog vida nasilja, zlostavljanja ili neprimerenog ponašanja.

Tačnije, 35.3% mlađih sportista(N =1013; prosečna starost: 13 godina; prosečan sportski staž: 4.40 god.) i38.7% starijih (N =1155; prosečna starost: 18 godina: prosečno sportskoiskustvo 7 god), izjavljuje da je lično doživelo nasilje od nekog drugogučesnika u sportu (trenera, roditelja, drugih sportista, navijača, sportskihfunkcionera).

·              Reagovanje na nasilje

Osim što na nasilje mladi sportisti reaguju emocionalno,uznemire se, osećaju se povređenim i neretko krivim,  najveći broj njih traži pomoć (31.7%) i otome razgovara najčešće sa roditeljima (60%), trenerima (35.7%) i saigračima(24.8%). Na nasilje istom merom uzvraća 28.5%, pasivno ga podnosi, „trpi“ 15.3%,ili se na njega jednostavno navikava 20.1%. Stariji sportisti, za razliku odmlađih, na nasilje najčešće uzvraćaju istom merom (46.0%), manji procenat gapasivno trpi (6.1%) ili se pokušava navići (19.2%). Daleko manji procenatstarijih sportista u poređenju sa mlađim traži pomoć (18.4%), a kada to čini,onda „kucaju na više vrata“, tj. prvenstveno se obraćaju roditeljima i/ilisaigračima, veoma malo trenerima (9.8%), retko Upravama klubova (1%), a nikadarukovodstvu Sportskog saveza. Ovakvo ponašanje je, verovatno posledica njihovogiskustva i procene u koga mogu imati poverenja, ko im želi i može pomoći.

·              Najzastupljeniji oblici nasilja

Emocionalno, verbalno nasilje je najprisutniji vid nasilja nad sportistima. Ono podrazumeva  ismevanje, vređanje, psovanje, korišćenjepogrdnih imena, ružnih nadimaka, vikanje, kritikovanje, ljutnje na sportistezbog učinjene greške. Takav vid nasilja 23.8% - 29.2% mlađih sportista jedoživljavao od svojih vršnjaka (drugih sportista), 13.3%-47.3% od trenera, 20%od roditelja, 11.4% od navijača i 4.0% od sportskih funkcionera. Verbalno iliemocionalno nasilje od svojih saigrača ili protivničkih igrača doživelo je od30-32.5% starijih sportista, 25-63.3% od strane trenera, 27.1% od straneroditelja, 15.7 od navijača i 7.3 od sportskih funkcionera.

Fizičko nasilje je drugi najzastupljeniji oblik nasilja nad sportistima. Kažnjavanje dodatnim vežbanjem (trčati krugove, raditi sklekove isl.) je, najrasprostranjeniji oblik fizičkog nasilja trenera nad sportistima.Iskusilo ga je 75.2% mladih i 79.0% starijih sportista, a da ga kao omiljenu „vaspitnumeru“ koriste priznalo je 71.3% anketiranih trenera. Po našem mišljenju,kažnjavati sportiste da dodatno rade fizičke vežbe, tj. aktivnosti zbog kojihsu i došli u sport, predstavlja pravi paradoks. Na taj način se aktivnost kojuvole (fizičko vežbanje) pretvara u kaznenu meru, a to je najbolji način da sesport postane neprijatan, da se doživi kao kazna, zamrzi i napusti. 

Korišćenje dodatnog vežbanja kao fizičke kazne, vikanje, ismevanje, omalovažavanje sportista kadanaprave greške, kao i drugi primeri emocionalnog zlostavljanja, zanemarivanjaili pritisaka (visoka očekivanja, preterana kritičnost, prenaglašavanjevažnosti pobede itd.) pokazje da svim akterima u sportu nedostaje specifična edukacija. Ona se ne bi odnosila na stručna znanja koja se tičusadržaja i obuke sportskih veština, već pre ona specifična pedagoško-psihološkaznanja o tome kako održati i osnažiti unutrašnju motivaciju, kako podržavatidecu koja žele da se bave sportom, kako razviti pravilnu takmičarskuorijentaciju, kako reagovati na greške, kako nagrađivati i kažnjavati, kakorazvijati pravilnu atribuciju uspeha i neuspeha, kako razviti unutrašnji lokuskontrole, kako olakšati proces učenja sportskih veština, kako razviti timskuklimu orijentisanu na zadatak i majstorstvo, na uzajamno poverenje ikooperaciju, kako formirati sportski karakter, fer plej, odgovornost ipoštovanje svih učesnika u sportu. Naravno, ključ je u dobro dizajniranimprogramima edukacije za roditelje, trenere, sportske funkcionere, sportskesudije, sportske novinare, medicinisko osoblje i klupske volontere – sve onekoji su angažovani u dizajniranju i realizaciji